UZ PREGRŠT NAGRADA, OBNOVLJENI U GODINI JUBILEJA

Razgovor sa Emilijom Mrdaković, rediteljkom i upravnicom Pozorišta mladih, Novi Sad

Teodora Ž. Janković

Četvrt radnog veka provedenog u potentnom stvaralačkom i pedagoškom opusu u domenu lutkarske pozorišne umetnosti za odrasle i decu, krunisano sa preko 50 nagrada za glumu, režiju, dramatizaciju, pedagoški rad, diplomca bugarske Nacionalne akademije za teatar i filmske umetnosti, Emiliju Mrdaković, zatičemo u 85-oj godišnjici postojanja najstarije lutkarske teatarske kuće u nas, Pozorišta Mladih, na mestu upravnika. Nakon prošlogodišnjih uspeha Pozorišta Mladih prilikom gostovanja u Rusiji (Sankt Peterburg i Kurgan), nagrada koje su konstanta rezultata rada koje ansambl ostvaruje, Mrdakovićkinih postavki-dramatizacije Andersenovog „Ružnog pačeta” u Novom Urgenoju (na 20-ak kilometara od Severnog pola) i „Romea I Julije” u podgoričkom Gradskom pozorištu, razgovor sa povodom, vezanim za jubilej Pozorišta Mladih, sa skromnom i odmerenom u pogledu hvale vrednih postignuća i u ličnoj i u dugoj tradiciji kuće na čijem je čelu, Emilijom Mrdaković, u celosti posvećujemo, teatarskoj kući, koja baštini i neguje lutkarsku umetnost za decu i odrasle, bezmalo čitav vek u Novom Sadu i Srbiji.

1932. godine počelo je sa radom najstarije lutkarsko pozorište u nas. To je ovo u kojem nas dve vodimo razgovor danas. Dakle u godini smo vašeg respektabilnog jubileja od 85 godina postojanja. Ozbiljan je to povod za otvaranje brojnih tema, zar ne?!

Da ozbiljan jubilej i veliki razlog za ponos grada Novog Sada. Jer gledajući taj period, uslovno govoreći između dva rata, te 30-te godine prošlog veka kada se osnovala lutkarska scena u nas, i to baš u Novom Sadu, pod snažnim uticajem Čehoslovačke, na brojne zemlje ili gradove Balkana, implicira na svest ondašnjih ljudi o važnosti obrazovanja i senzibilisanju dece ka Drami, teatru i svemu što nas pozorište može naučiti u periodu najranijeg detinjstva. Sokoli, odnosno njihov pokret, koji se širio na zemlje Balakana tada je razvijao brojne delatnosti i programe-teatarske, sportske, esnafske i mislim da je to bila velika sreća za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju. Na žalost od tada, pa kroz period socijalističke ili SFR Jugoslavije, te do današnjih dana lutkarstvo nije uspelo da se zapati na akademskom nivou. Naprosto, iako je bilo pokušaja da se ono izučava u okviru visokoobrazovnog sistema, putem Akademija umetnosti, odseci lutkarstva nisu oformljeni. Daću vam poredbeni primer za ovu tezu-Francuzi imaju dugu tradiciju baštinjenja i unapređenja lutkarstva. Pozorište Mladih je, ovih dana potpisalo protokole blagodareći novosadskoj Akademiji umetnosti, u okviru jednog impozantno velikog međunarodnog projekta, sa jednom francuskom nevladinom organizacijom iz oblasti dečije i lutkarske umetnosti i edukacije, i onda sam bila u prilici da preko francuskog partnera, saznam da oni u Parizu imaju i Akademiju lutkarstva, da su odavno izašli van klasično formalnog okvira pristupa lutkarstvu, da mu prilaze multidisciplinarno, itd. Naš pristup lutkarstvu u Srbiji danas je takav, da koliko ja percipiram stanje stvari u ovoj domeni kultur produkcija i delatnosti-dolaze nam razni reditelji i pedagozi iz različitih zemalja i svaki sa sobom nosi neki svoj pristup, poetiku, senzibilitet, koji se u zavisnosti od zemalja iz kojih nam stižu, naležu na znanja i umeća škola lutkarstva koje su oni prošli. Naprosto, nemamo dugu i kontinuiranu tradiciju u oblasti edukacije.

U kontekstu prethodne fenomenologije i pogleda na lutkarstvo u nas, kako u tim Scilama i Haribdama sveopšteg nerazumevanja značaja lutkarstva i stvaralaštva za decu i odrasle u teatru, funkcioniše Pozorište mladih?

Bez obzira na kontekst i uprkos nepostojanju duge tradicije unapređenja lutkarske umetnosti, ono ipak, živi i mi u Pozorištu Mladih smo izuzetno ponosni na činjenicu da je u 85 godina postojanja kroz ovu kuću prošlo tušta i tma impozantnih imena lutkarskog stvaralaštva koji su i čitave živote posvećivali i ozbiljno se bavili lutkama. Sve ukupno u Srbiji danas egzistira sedam lutkarskih scena i politike kuća zavise i od osnivača i od samih zaposlenih i menadžmenta tih kuća. Dakako, uvek ima i nastavljača, koji se naprosto zaraze ovom umetnošću, taman njihov rad bio tumačen i kao čist entuzijazam. Za mene, i zaposlene u Pozorištu Mladih, taj rad to nije. Već naprotiv! Držim da je on dragocenost i ponos za Novi Sad i region. Danas, ukoliko bih trebala da dajem ocenu o funkcionisanju i radu pozorišta na čijem sam čelu, mogu reći da mi imamo u pogledu repertoarske politike i lutkarske predstave za decu, i lutkarske predstave za odrasle, a trudimo se i nastojimo da izgradimo i dramsku scenu, koja je procesualna i zahteva vreme glede i pročišćavanja repertoarske politike i etabliranja međ publikom. Dakako, u godini jubileja, svaka premijera, tako smo odlučili biće posvećena upravo, podsećanju na 85 godina postojanja. Tako smo ovu repertoarsku godinu započeli „Malom vilom“, nastavićemo je premijernim izvođenjem remek dela svetske književnosti, „Evgenijem Onjeginom“, potom ćemo postaviti i Servantesovog „Don Kihota“, a o koncu će nam doći i Petar Kus, muzičar i reditelj iz Slovenije, koji sam smišlja instrumente i u saradnji sa dizajnerom ih proizvodi, a tek potom na osnovu osmišljenih instrumenata postavlja komad, što mislim da će biti interesantno iskustvo i za sam ansambl i za našu publiku.

Ipak, zašto na vašoj sceni, ne vidimo više postavki, kakva je bila baš Vaša, po Nušiću, „Ožalošćena porodica“? U pitanju je zaista hitična predstava za odrasle po delu srpskog klasika, a vrlo zrelo i posve „odraslo“ postavljena.

Prvo i verovatno najvažnije je da je malo reditelja koji promišljaju lutku kao tehničko i umetničko sredstvo komunikacije sa publikom i postavkom komada. Mi pokušavamo da izbalansiramo repertoar negujući i dramske predstave za decu, dramske predstave za odrasle, ali i lutkarske predstave za decu i lutkarske predstave za odrasle. Naprosto, nije nekad pitanje kuće ili našeg angažmana oko postavki lutkarskih predstava za odrasle, dočim i samog interesovanja struke-rediteljske da eksperimentiše sa lutkom. Mi planiramo za narednu repertoarsku godinu, postavku jedne lutkarske predstave za odrasle jednog savremenog ruskog pisca, koju će i režirati jedan kolega iz Rusije.

Budući da jedno pozorište ne čini samo njegov repertoar i ljudi u njemu, dočim i infrastruktura i ono floskularno medijsko „ulaganje u kulturu“, šta bi Pozorište Mladih moglo u godini jubileja istaći u pogledu izdavajanja i postignuća?

Da, ova kuća jeste bila prilično ruinirana, ali u procesu njenih adaptacija, koje traju, opet u nekom procesu više od decenije, jeste puno toga urađeno blagodareću Upravi za kulturu i gradu Novom Sadu, koji je prepoznao značaj naše teatarske kuće za svoje građane. Jer ovo jeste jedna od teatarskih kuća svih Novosađana, pre svega. Jedan od obimnijih i za nas izuzetno važnih infrastrukturnih poslova koji je urađen jeste-elektroinstalacije i tzv. struja jer smo mi bukvalno, bili u strahu godinama u nazad da smo kutija šibica. Jer u pitanju je ogromna odgovornost, budući da u našim salama nekada bude i po 500 ljudi. Dakle, urađena je i kompletna protivpožarna zaštita, baš zato što je grad imao nemilih tragedija u tom smislu za sobom. Uređene su i šminkernica, garderoba, administrativne prostorije, budući se mi nalazimo u modernističkom objektu projektanta-arhitekte Đorđa Tabakovića, na drugom spratu. Čini mi se da je u planu Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada da se naredne godine, pristupi radovima na obovi fasade tzv Sokolskog doma, u kojem je Pozorište Mladih smešteno, što bi bilo u istinu lepo.