ZAGONETNI SMEŠAK

Po motivima pesme Dnevnica A. Jožefa „Penzum”,

režija: Jožef Nađ,

Selin Šofo/„Plato”

Piše: Igor Burić

 Veliki, ne samo zato što se tako preziva, Jožef Nađ, ponovo je bio na Festivalu savremenog pozorišta „Dezire” u Subotici, Pozorišta „Deže Kostolanji”. Njegove predstave, u poslednje vreme ponovo intimni, kamerni plesno-muzički komadi, prava su poslastica za ljubitelje poetskog, vizuelnog, ritualnog pristupa pozorištu.

 Jožef Nađ je ovaj put izveo predstavu „Penzum” (produkcija Selin Šofo/„Plato”), po motivima malo poznate pesme Atile Jožefa, međunarodno najpoznatijeg mađarskog pesnika poreklom iz Banata. Zajedno sa Nađom, na pozornici je i Žoele Leandr, koja svira kontrabas, gudalom, praveći od njega više perkusionistički, ritmički instrument čija muzika potkrepljuje i podstiče scensku radnju, koju telom, kostimom (Aleksandra Pešić), maskom (Žaklin Boson), igrom, ugljem, glasom, predstavlja sam Jožef Nađ.

 Kako? Pitanje tehnike se nameće samo, jer pitanje „zašto” u Nađovoj umetnosti nije suvišno, koliko ostavljeno svakome da odgoneta unurtašnjim senzibilitetom. Tako se i rasprava o značenju pesme Atile Jožefa, čiji se naslov banalno može prevesti kao jednodnevni rad, nešto kao dnevnica, može raširiti do neprepoznatljivih granica – ko smo, kako i zašto, šta to radimo svaki dan, šta da očekujemo od toga i čemu da se nadamo.

 Deluje lako, uvek kad je Nađ na sceni. Izađe muzičar, maskiran, dabome, počne da svira (pre bi se reklo „proizvodi sazvučje”), a onda mu se pridruži i Nađ, takođe maskiran. Scenu organizovanu kao platno već smo videli u njegovim predstavama. Ovde platno (papir) dominira. Izvođači se pojavljuju iza njega i nestaju tamo. Tek na poklonu, vidimo da obraćaju pažnju na ono što je nastalo tokom izvedbe. A to nastaje tako što izvođač (Nađ) igra tako da je gotovo stalno u kontaktu sa kanvasom, tako da gotovo stalno pokrete njegovih ekstremiteta, delova tela, beleži ugljem na belini. Pomaljaju se obrisi. Vagina… Ne, leptir. Stubovi… Ne, noge. Jelen, drvo… Ograda… Ne, pragovi. I na kraju, crna voćka… Ne, sunce.

 Sve ovo može da se dovede u vezu sa poezijom Jožefa Atile, čiji se život završio pod vozom u jednom možda sličnom prizoru. Međutim, ima toga još. Nađ je obučen u crnu čipkanu haljinu. Na glavi nosi afričku masku boga pitaj čega. Trza se i grči, povremeno okreće od slikarskog zahvata i pleše, govori. Reči pesme?

 Žoel Landr za to vreme savršeno diktira muzički okvir za zvuke koji se čuju dok Nađ pleše i crta. Na kraju, Nađ stavlja masku jelena i pojavljuje se iznad slike, iznad sveta (pozornice). Mistično, misteriozno, apstraktno i nadasve lepo. Ostavlja publiku u ritmu daha, u ritmu slike, u ritmu pitanja – šta im se to upravo desilo?!?

 Šta god osećali, a intenzitet osećanja je direktno vezan za (polu)propusnu moć svakog individualno, u kontaktu sa stvarima, činjenica je da Nađ emanira jedno posebno zamešateljstvo, „šamanstvo”, u kojem su umetnički postupci – muzika, slikarstvo, scenski pOkret i izvedba – osmišljeni kao jedinstveni i celoviti. Kao da nema potrebe za objašnjenjima, iako kad ga sretnete posle u festivalskoj kafani, rado će vam odgovarati na najsitnija propitivanja, zagonentno se smešeći.