I SA LUTKOM I BEZ NJE, UŽITAK JE U BIVANJU NA SCENI

Razgovor sa Sašom Latinovićem, glumcem Pozorišta mladih

Teodora Ž. Janković

Da je Saša Latinović rođen na drugoj, prekookenskoj geografskoj dužini i širini, onoj severnoameričkoj, verovatno bi nam se osmehivao sa brodvejskih plakata za hit predstave, za koje su karte rasprodate mesecima unapred. Ali, avaj pitanje geografije i „niti” koje nas spajaju i razvezuju sa životnim postignućima i skorovima, ne retko je ključno za prostor, zapadnog Balkana. Kako god, Latinović jeste i showman i nosilac repertoara, i hitova i standardnog repertoara Pozorišta Mladih iz Novog Sada. Prevedeno jezikom repertoara, to znači da ga publika trenutno može videti i u predstavama: „Dok te ja hranim i oblačim”, „Tre sorele”, „Potpuno skraćenoj istoriji Srbije”, „Ožalošćenoj porodici”, „Instant seksualnom vaspitanju”, itd, uz gotovo celokupan repertoar lutkarskih i predstava za decu i tinejdžere. Uza glumački angažman, ovenčan brojnim priznanjima za rad, talent i bravure, Latinović je i predavač na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu Glumačke veštine-scenski govor, a intervju za portal “Niti” vodili smo u povodu obeležavanja 85 godina postojanja najstarije lutkarske scene u nas, pokušavajući da otvorimo teme lutkarstva I dramskog stvaralaštva za decu iz pozicije glumca.

Jubilarac je Pozorištu Mladih u kojem radiš bezmalo dve decenije.85 godina postojanja najstarije lutkarske scene u nas, respekta je vredna cifra, s obzirom na naš poslovično nehatni odnos prema kulturi, njenim uposlenicima,i valorizaciji ovog društva kada su produkti stvaralačkog delovanja u pitanju. Kako je sve počelo za tebe?

SL: Debitovao sam mislim 1999. godine u „Momcima iz benda“, dočim je “Komadić“  bio moja prva lutkarska predstava. Potom sam neko kratko vreme bio na angažmanu u zrenjaninskom Narodnom pozorištu,da bih potom baš blagodareći iskustvu rada sa današnjom upravnicom Emilijom Mrdaković, a tada mojom koleginicom, rediteljem i glumicom, ona prepoznala moj talenat u radu sa objektom, lutkom i na njen poziv, jer je Pozorištu Mladih manjkalo mladih glumaca senzibilisanih ka lutkarstvu, i ostajem u ovoj kući. Došavši u Pozorište Mladih, vrlo sam dobro znao gde dolazim. Imate ljudi, koji nemaju gde, pa im se kao eto, tu „otvorilo“ radno mesto. Sa mnom nije bila ta situacija i ja podjednako uživam , kao od prve predstave i angažmana, da radim i za decu i za odrasle, i sa lutkom i bez nje.

Znate, uvek je postojao problem sa nama glumcima tzv. lutkarima. Struka i esnaf su nas oduvek držali nižerazrednim glumcima.Jer u nas nikada nije zaživeo taj suspecijalizovani sistem obrazovanja, ako hoćete od srednje do visokoobrazovne institucije na kojem bi se izučavalo lutkarstvo.Samim tim, tako vas i kolege po drugim teatarskim kućama koje imaju velike ansambl , jedinice poput Drame, Opere, Baleta i tretiraju. Bio je taj pokušaj Tibora Vajde i grupe entuzijasta sa školom „Anima“ gde se izučavalo lutkarstvo, da se sistem obrazovanja unutar našeg esnafa uspostavi ,ali on ispade neuspešan i tim ljudima koji su pohađali ovu dvogodišnju školu diplome nisu priznate, pa se deo njih doškolovao i nostrificirao u najbližoj nam Bugarskoj.

Šta želim reći?! Naprosto, lutkarstvo nikada nije bilo institucionalizovano sistemom školstva, i njime su ljudi počinjali i mahom, ostajali da se bave iz entuzijazma,potom, imamo kategoriju kolega koji nisu mogli drugačije da se snađu, te su silom (ne)prilika socijalno-egzistencijalnog karaktera morali da se bave lutkarstvom i pozorištem za decu,i u takvoj sredini postavljenoj na nikakvim osnovama, naša struka nije ni mogla da se zaprimi.Kako intelektualne elite,koje promišljaju i donose zakonske regule u okvirima kulturnih politika, nisu imale sluha da se pozabave i ovom granom stvaralačkih delatnosti, mi ispadosmo zakrpa na pohabanom kaputiću dramskog stvaralaštva.

Uvek sam bila iznenađena činjenicama koje navodite, a upoznata i sama. Lutka teatar je posebce, zahtevan i fizički teatar.U istinu, iziskuje od glumca i celokupne ekipe angažovanje na predstavi puno fizičkog umeća i mentalne koncentracije. O zanatskom delu, kako prići, recimo detetu, uz objekat-lutku,ući u psihologiju, a ne preći granicu šmire i glumatanja, da ne diskutujem…

Stalno govorim, i to moje kolege znaju, svako veče, svaku predstavu u kojoj sam repertoarski, izvodim na taj način da se ni upola ne pocepam ni emocionalno, ni fizički ni psihološki ,kako to činim u lutkarskim predstavama, a mi ih imamo i za decu i za odrasle, i repertoar čisto dramski vezan za večenju scenu, kako to dakle, činim u lutkarskim predstavama. Jer vi za decu morate igrati komplet kao za odrasle, ispunjavajući sve zanatske uzanse i standarde, a pride se prilagođavati uzrastu publike. I genralno, posle ovolikih godina iskustva za sobom, tvrdim da je igrati za decu jedna posebna veština. Veština kojom se mi na, makar novosadskoj ili beogradskoj akademiji, bavimo vrlo malo. Budući da sam ja i docent na novosadskoj akademiji, započeo sam nešto, čemu je Emilija Mrdaković bila pionirka, a to je jednosemestralni izborni predmet, više kursističkog tipa iz oblasti lutkarstva,koji mogu da pohađaju sva deca koja su senzibilisana, koje intrigira objekat u prostoru u dramskoj umetnosti i njegove mogućnosti.

Šta to znači u praksi? U svakodnevici. Sa čim i sa kakvim se izazovima susrećete u radu na dnevnom nivou, eto i u vašoj teatarskoj kući. Sumnjam,da je situacija znatno drugačija i u drugim kućama,kojima je nosilac repertoara upravo, lutkarski i dramski teatar za decu.

Brojni su apsurdi, ograničenja, a sa njima i onemogućavanja i kašnjenja…Primera radi, mi nemamo majstora za lutke. Dakle, ako se koja lutka, pokvari, a svi predmeti se kvare,vremenom, mi moramo improvizovati da bi se predstava odigrala ili pozvati majstora iz inostranstva i čekati dok on lutku ne popravi. Nemamo dovoljno majstora svetla, tehničkog osoblja,koje čini okosnicu ,ne manje bitnu od rediteljske,scenografske, glumačke u radu. Prednost pak, rada u našoj kući, jeste u činjenici da je ansambl, apsolutno profesionalan. Svi naši glumci su završili visoke škole odnosno akademiju, što nije slučaj u ostalih šest lutkarskih scena u Srbiji.Istina je da mi imamo ideje. Istina je da imamo profesionalni kadar u smislu osnovnih znanja i glumačkih veština. Istina je da smo sa predstavom „Kako smo otkrili letenje“ podobijali sve moguće nagrade u regionu, na festivalima,ali istina je, i treba to reći,da ukoliko je loše stanje, a jeste u dramskim pozorištima diljem Srbije i regiona, na našim lutkarskim scenama to znači,da je deset puta gore. Znam,neko će reći, u pitanju je refleksija društvene i sicojalne stvarnosti koju živimo.I biće u pravu, svaki segment društva je urušen, da, time i ovaj naš suspecifikovan na lutkarstvo i dramsko stvaralaštvo za mlade i odrasle.

 Kakava je situacija na Akademiji umetnosti? Predajete Scenski govor,sad saznajem i Lutkarstvo doduše,kao izborni predmet,…ko zna,šta budućnost nosi…

SL: Dečije dramsko stvaralaštvo, barem koliko ja uviđam skoro i da se ne pominje…Lutkarstvo rekao sam vam kako funkcioniše sa izbornim predmetom. To ne znači da to mlade ljude koji upisuju akademiju ne bi interesovalo,već mora biti volje, međ samim ljudima koji vode akademiju ili već instance na kojima se takva šra odlučuje da otvore nove departmane.Znate i mlade ljude interesuje,već od prve godine, takođe, gde će raditi kada završe ovako suspecijalizovane visoke škole.Mi na takva pitanja nemamo odgovora. Jer je sistemski problem u pitanju i dugo se on ne rešava.Jer čemu škole,ukoliko nećete biti u prilici da radite u struci?!

Ukoliko vas društvo ne stimuliše na određeni način, da i putem medija, jer lepo ste primetili,da je repriziranje „Lutkomendije“ projekta realizovanog sa Pozorištem Mladih i RTV-om sredinom 80-tih godina prošlog stoleća,imalo lepu recepciju međ gledalaštvom, ne znam ,ko će. Nekada je,makar u ta dva nacionalna državna emitera, bilo Dečijih redakcija, koje su stimulisale i našu delatnost, recimo, baš sam i sam učestvovao u dečijem lutkarskom kvizu iza dve hiljadite godine, ali današnji menadžmenti tih kuća, smatraju lutkarstvo i stvaralaštvo za decu skupim, tehnički zahtevnim projektima.

a po obrazovanju i htenju, a van institucionalnih okvira ,ima u opšte prostora, za problematizovanje pitanja izazova detinjstva,mladosti i odrastanja i koliko su i da li su vam eventualno, te teme, intrigantne za postavku u dramskom komadu u kakvoj predstavi za decu i odrasle?

 Oh, svašta mi je intrigantno i svašta bih pisala, međutim ja sam postala pisac kome se tekstovi naručuju, a koji se trudi da parčiće onoga što ga proganja i inspiriše, provuče i kroz pomenute “domaće zadatke”. Porodica i porodično je veoma važan temelj društva, možda najvažniji. Povratak porodici, raslojavanje odnosa, nalažnje psiholoških trigera u odnosu na odrastanje i formiranje jedinke, nisu neka novina ni u pozorištu, ni u pozorišnom. Mislim da se većina dramskih pisaca time bavi na ovaj ili onaj način.

 Fenomenologiju i radost majčinstva, čarobni svet otkrivalaštva života, dočaravate nam svakodnevnim crticama i krokijima iz života Vašeg sina Konstantina i njegovog i vašeg okruženja blagodareći društvenoj platformi Facebook, na jedan krajnje simpatičan i lucidan način. Možemo li se nadati i da će ove „crtice iz života Konstantina Nikolića“ jedared biti polazišnica kakvom dramskom komadu?

Definitivno. Ahahaha. Konstantin je so far najzabavnija i najduhovitija osoba koju sam upoznala. Ima urođenu, nezamislivo veliku radost življenja. Preneli smo mu mnogo ljubavi, pa je postao mazani mio, a sa druge strane mu nismo ograničili slobodu pa je i musav, i odranih kolena, i povremeno izložen grdnji. On je mešavina Haklberi Fina i Denisa Napasti, a to znači da pored njega ne postoji šansa da vam bude dosadno. Inače, Konstantin se zove Konstantin Todorović. Moj muž se preziva Todorović. A drugo Nikolić koje se šeretski smeje u mom potpisu je prezime mog bivšeg muža po kome su me svi prepoznavali. Kako sam se razvela mlada, a drugi put udala matora, bilo je glupo da menjam Nikolić Nikolić. To je kao kada bi Duran Duran odjednom postao Duran Le Bon…