IZ REČNIKA LUTKARSKIH POJMOVA
Jovan Caran
Nekoliko kratkih priča iz neobjavljenog leksikona o likovima i terminima koje srećemo u lutkarskoj umetnosti.U savremenim bajkama i lutkarskim predstavama ogromna većina likova je tipizirana, ograničena na samo jednu, prepoznatljivu i opšteprihvaćenu funkciju. Vukovi su zli i proždrljivi. Ale i zmajevi samo sede i čekaju da im hrabri vitez odrubi glave. (Većina, nažalost, ne poznaje razliku između ale i zmaja). Veštice su pakosne i treba ih baciti u peć. Lisica je lukava. Ista tipiziranost važi i za maćehe, careve, princeze vitezove… Nameće se poređenje sa figurama u šahu, gde svaka figura ima tačno određenu putanju i funkciju. Iako se, kao i u šahu, može sa tipiziranim likovima napraviti bezbroj kombinacija, nije na odmet ove likove i pojmove osvetliti iz novih, različitih uglova.
Vuk –Totemska životinja (predak južnih Slovena). Kod Slovena Beli Vuk je u tesnoj vezi sa Dažbogom, jednim od Svarožića i njegov je teriomorfni oblik. U tom slučaju je dominantan njegov lunarni aspekt. Jedan od Zmajevitih junaka je potomak vuka. Njegovo ime je Zmaj Ognjeni Vuk. Odraz htonske prirode je i vukova hromost. Biće dostojno strahopoštovanja. U toku posebnih dana zabranjeno je spominjati Vuka. Ime Vuk po sebi sadrži apotropejsku moć. U nordijskim mitovima je postojalo verovanje da zli vuk Managarm otkida deo po deo meseca i proždire ga. A kada ga konačno stigne, pojede ga celog, uzrokujući tako njegovo pomračenje. I Indrin sin je takođe vuk. Ova životinja kao mitsko biće je teriomorfni vid Svarožića Dažboga (koji daje život i svetlost). Za nas ovde je posebno zanimljiv Vuk po imenu Van, koji je potomak Dažboga i Morane, boginje smrti i zato nasleđuje i solarne i htonske atribute. Taj vuk je, posle peripetija dostojnih pera jednog Sofokla, pretvoren u smrtno biće, a od koga, po predanju potiču Srbi. Ako bi se držali tumačenja koje je dao Bruno Betelhajm u delu „Značenje bajki“, onda vuk predstavlja opasnost, sile destrukcije, seksualnog predatora. I taj i takav Vuk je doživeo da u „modernizovanim“ bajkama postane bajker koji zavodi Crvenkapu, ili da Tri Praseta na putu za neki rok koncert od vuka naprave budalu.
Baba Roga – ili Baba Jaga. Prvobitno emanacija Mokoše ili Morane. Mokoša (Boginja sudbine kod starih Slovena sa dve sestre /hipostaze/ sreća-nesreća) – U drugim mitologijama to su: Hekata, Kali, Frig, Suđaje, Parke. Mokoša je tako i gospodarica prelaska iz ovog sveta u drugi svet. U jednoj hipostazi je pokroviteljica ženskoh principa (koji je htonski po sebi). Njen dan je petak (Paraskevi). Simboli ove boginje su predivo, vreteno i klupko vune. U tom kontekstu bliska je Suđajama. O takvom poreklu Baba Roge mnogo nam govori i njeno stanište: “kućica na kokošijoj nožici” okružena lobanjama postavljenim na kolac, jedan kolac je obavezno prazan i namenjen je junaku skaske. Može biti i da je »Šumska majka« ili »Muma Paduri« jedna od zaboravljenih hipostaza Mokoše jer postoje neke sličnosti u staništu, dvojnoj prirodi i odnosu prema deci. Lik Baba Roge je sada sveden samo na staru babu koja plaši decu. A često je poistovećena sa Vešticom.
Kućica na kokošijoj nožici –Pod maskom kolibe na kokošijim nogama se prepoznaje paganski ritual za sahranu, tj. mesto za sahranjivanje. Na drveni stub ili stubove se postave pokrivena nosila sa mrtvim telom. To je predstavljalo malu kuću mrtvih. Ispod toga je paljena slaba vatra kako bi dim poneo dušu pokojnika na onaj svet. Zaboravljanjem takvih običaja nastala je zabuna. U bajkama, su oni stubovi predstavljeni kao kokošije noge. Ovde je u jezičkom smislu bitan koren “kur” ruski, “kurenie” – pušiti, dimiti, koja je u narodnoj interpretaciji tumačena kao kurije “kurinыe” na ruskom – kokošiji. I činjenica da se kućica nalazi na granici šume i proplanka, nije slučajna – to je granica između svetlosti i tame, života i smrti, poznatog i demonskog. Ali značenje kolibe na kokošijim nogama, granice između živog sveta i sveta mrtvih, sada je izgubljeno. Kućica na kokošijim nogama, sada je samo ekstravagantni dom Baba Jage (Baba Roge).
Veštice – (ved-šti-ca – ona koja vidi, tj. zna, za razliku od čarobnice, kaldunje, vračare) Ali je u našim bajkama ovaj lik, (moguće vidovnjak ili tumač mističnog znanja, proročica) verovatno pod pritiskom hristijanizacije dobila funkciju kakvu danas poznajemo. Slično se dogodilo i sa jednom italijanskom verzijom veštice. U Italiji veruju da veštica Befana donosi deci o Božiću dve vrste poklona i deli ih deci po zasluzi: Dobroj deci poklon, a nevaljaloj komad uglja. Tačno poreklo Befane seže do prehrišćanskog doba. Naime, u davna vremena, dvanaesta noć posle zimske kratkodnevice obeležavala se kao ponovno rađanje prirode kroz paganski lik Majke Prirode. Stari Rimljani verovali su da tokom tih dvanaest noći čarobnice (dakle osobe ženskog pola) lete iznad posejanih polja kako bi umilostivile bogo¬ve plodnosti. Njihova predvodnica bila je boginja Dijana, odnosno Satia. Hrišćanska crkva kasnije je odbacila takva verovanja, pa je tako starica Befana postala simbol stare godine, one koja je prošla. U našim bajkama se ukorenila verzija iz doba srednjovekovnog progona veštica.
Marioneta – Svako ko je imao bilo kakav dodir sa pozorištem lutaka zna da su marionete lutke na koncima. Ponegde se, nepažljivo, i za sve ostale vrste lutaka upotrebljava ovaj naziv. Postoje različita tumačenja o poreklu ovog naziva. Neke priče govore o srednjovekovnim putujućim glumcima, histrionima, koji su u smutnim vremenima, putujući od mesta do mesta nailazili na razrušene i opljačkane bogomolje i manastire. Iz tih ruševina uzimali su drvene skulpture svetaca i bogorodice Marije. Te drvene figure su u rukama putujućih zabavljača dobile sasvim profane zadatke i uloge, sve pod zajedničkim imenom – marionete. Nažalost, ovakve priče ne govore zašto je ovaj naziv vezan baš za lutke na koncima. Zavirimo zato časkom ponovo u srednji vek. U to vreme je crkva u Evropi, za svoju, uglavnom nepismenu pastvu, priređivala „crkvena prikazanja“. Te su liturgijske drame izvođene na narodnom jeziku i bile razumljive gledaocima. Jedno takvo prikazanje, možda, može bolje da osvetli poreklo naziva za lutke na koncima – igrokaz koji sa završava vaznesenjem bogorodice Marije na nebo. Kako je to izgledalo? U trenutku vaznesenja, mladog, lepolikog sveštenika, koji je do tada glumio Mariju, zamene drvenom lutkom u istom kostimu. Zatim uz grmljavinu hora i instrumenata, lutka Marije bogorodice vođena konopcima, polako, uz blješteći zrak sunca koji se probija kroz vitraž odleće na „nebo“. Nije teško zamisliti snagu kojom je ova „animacija“ delovala na posmatrače – dovoljnu da se ustoliči kao poseban pojam i zadrži do današnjih dana. I evo, povezali smo drvenu lutku (umanjenih proporcija pa zato deminutiv – marioneta) i konce.
