MOGUĆNOSTI LUTKE NA FILMU

Roko Radovniković

 U prošlom veku napravljeno je nebrojeno sjajnih filmova sa nezaboravnim junacima koji su došli u naše domove putem televizije. Setimo se Mapet šou-a,  Sezam ulice, Jode iz Ratova zevezda, Alfa, filma Lavirint sa Dejvid Bovijem, domaćE Lutkomedija… Fantastični svet lutaka pratio je naše odrastanje I mi smo uživali gledajući ga. Lutka se pokazala kao odlično izražajno sredstvo, kao lik ili figura koji povezuje zamišljene svetove i naše estetske apetite za novim, čudnim, bizarnim, neočekivanim… Oživotvoreni predmet koji dolazi iz  sveta snova i mašte i u koga verujemo jer je ubedljiv i zabavan. Lutka u tom smislu ima slobodu jer se kreće u granicama nezamislivog i budi nas iz realnog socijalnog okruženja svojom predstavom.

 Ono traži pažnju kao prijatelj, drugar, istraživač, ljubimac, junak, čudoviste i vodi nas u neki novi svet.

 Postoji razlika između lutke na filmu i lutke u pozorištu i naveo bih iz svog iskustva sta je to. Osnovno je da lutka na filmu treba da bude u skladu sa idejama i ciljevima filma. Iz tog proizilazi  sam lik lutke I način animacije. Kada se utvrdi izgled lutke, prilazi se izradi tehničkog rešenja gde se razmišlja o dimenzijama i vrstama materijala, načinima izrade, načinu animacije lutke. Uobičajeno je da se animator ne vidi, da bude sakriven od očiju kamere odnosno uglova snimanja.

 Prilikom snimanja serije Nikad izvini lutke su izgledom bile karikature političara da bi bile uverljive neke su morale da mrdaju očima što je tražilo da se izmisli sistem za animaciju i da otvaraju usta i da imaju pokretne ruke odnosno šake. Bila su potrebna dva animatora za vođenje, jedan ja pokretao glavu a drugi ruke. Glava je trebalao da bude elastična i da imitira kožu lica, pa sam izabrao silikonsku gumu. Obično, u prevazilaženju problema, dolazi se do zadovoljavajućih rešenja. Ne može se unapred baš sve zamisliti, jednostavno kroz rad sa materijalom, zamišlja se i njegova funkcija, nešto se izmišlja i na kraju nešto nastane, a to je lutka. Obično kvalitet materijala, njegova kakvoća određuje krajnji izgled lutke.

 Većina lutaka u seiji Mapet šou su ručne govorne lutka u kombinaciji  sa štapnom javajkom i pokazalo se to kao dosta zahvalno na filmu, zato što je najjednostavnije za animaciju, a efektno izgleda.

 Sa razvojem robotike neki autori su je  implementirali u lutke. U filmu Lavirint izraze lica glave lutke pokreću mali motori, a na daljinski se njima upravlja. U svakom slučaju elektronika dospeva u lutku i utiče na bolju verodostojnost. Time nestaje čar animacije u tradicionalnom smislu.

 Lutka može da se koristi u specijalnim efektima kada čovek nije u stanju nešto da uradi. Prilikom snimanja filma Snevani Snegovi snimana je scena gde je  trebalo da se vide dve osobe koje gore u plastu sena i mrdaju u plamenu, oprštajući se od života. Tom prilikom su napravljene lutke od stiropora u prirodnoj veličini sa svim zglobovima da bi se povezale sajlama i od pozadi animirane kroz vatru na udljenosti od 10 metera. Animacija je dočarala posmrtni ropac likova u trajanju od 15 sekundi i bila je svakako neponovljiva jer je sve izgorelo.

 Za lutke na filmu postoji još jedna tehnika snimanja u zelenom ili plavom hromakiju. Lutka se animira ispred plavog ili zelenog ekrana i animatori su takođe u kostimima  boje ekrana. Prilkom snimanja oni se vide dok pokreću lutku, a  sama lutka ne sme da ima na sebi boju pozadine, plavu ili zelenu. Na snimljenom materijalu se briše sve što je u plavom ili zelenom ključu i dodaje se pozadina koja odgovara radnji. Samim tim ostaje samo kontura lutke bez animatora a taj prostor do spoljašnje konture lutke ispunjava nova pozadina. Tako su urađene neke scene is Ratova zvezda.

    Popularan način korišćenja lutke na filmu je i stop motion produkcija. Poznat je kratki čehoslovacki lutkarski serijal A Je To, gde  dva  glavna lika iznova i iznova nesto prave i popravljaju. Reditelj Tim Barton  je razvio do savršenstva stop motion u dugometraznim filmovima. Lutke su u obliku figurica veličine 30cm i imaju metalni kostur sa kompletnim zglobovima na koji se stavljaju telo i glava, a fiksirane su za osnovu. Animator pokreće figure milimetar po milimetar po zglobovima, tacno tamo gde treba i svaki pokret zahteva preciznost, a lutka se fotografiše posle svakog pokreta i to cini jedan frem. Kasnije se sve fotografije zbrajaju i puštaju i tako se dobija kretanje. Animacija traje duže ali ima svoje izazove i dosta je efektna. Da bi pokret izgledao kontinuirano potrebno je što više fremova, fotografija u sekundi. Imao sam prilike da se oprobam u nečem sličnom. Pravio sam lutku za kratki film ID Miroslava Jovića u stopmotionu na temu zaštite životne sredine. Sama lutka je bila visine 15cm i karakteristično je to da nije imala lice na početku, nego se ono polako pojavljivalo i pretvaralo u tragičnu masku. Znači posebno sam pravio faze stvaranja lica,koje su se menjale tokom animacije, koja je trajala više meseci.

 Iz ovih primera može se zaključiti da je lutka na filmu promenjivi fenomen. Postoje različite tehnike koje su otkrivene i koje će tek otkriti u animaciji. Obično je to na filmu kao neka tajna koja se kasnije obelodani. Animatori na filmu moraju da se sklanjaju od kamere da bi iluzija bila potpuna. Animacija nije u vremenskom kontinuitetu nego je iseckana i ima mogućnosti ponavljanja. Lutka je deo filma i vezana je za sadržaj i nema mogućnosti komunikacije sa gledaocima. Nema nepredvidjenih sadržaja i kontakta sa  gledaocima. U svakom slučaju živimo u vremenu koje se menja,a nove tehnologije su sve prisutnije u našim životima. Doba internet i revolucija informativnih tehnologija možda da novu ideju u korišćenju lutke na ekranu.